среда, 6. јун 2007.

Залајало девет љутих лава

Српски одбрамбени пас, СОП, S.O.P. , SDD, Serbian Defense Dog

Соња Белић

Залајало девет љутих лава

РЕКОНСТРУИСАНА РАСА ПАСА КОЈИ СУ ПРАТИЛИ СРЕДЊОВЕКОВНЕ СРПСКЕ ВЛАДАРЕ И ВИТЕЗОВЕ


Са: http://srpskenovineogledalo.co.yu/clanak.php?ID=323

Залајало девет љутих лава

Српски одбрамбени пас (СОП), о којем је већ писао “Њујорк тајмс” и извештавао Ројтер, синтетизује у себи најбоље особине балканског торњака, напуљског мастифа, ротвајлера, стафордског теријера и вука • Не плаши се ни човека ни животиња, не реагује на пуцањ, не савија реп и не тражи уточиште • Тешко је ући у посед који чува овај пас • Бескрајно одан пријатељима, немилосрдан према непријатељима • У борбу не улази да убије, као пит-бул, него да победи • Стабилне нарави, сталожен и миран, способан да самостално доноси одлуке најбоље у датој ситуацији

У стара времена, кажу књиге и певаније, на српским просторима постојала је једна моћна и јединствена раса паса која је пратила наше славне претке у шетњама и ратовима, у лову и на двобоју, у миру и на највећим искушењима. Имала је изванредне карактеристике. Пас је, уз доброг коња, био важно властелинско и племениташко обележје. Расно заснован по свој прилици на келтском и римском молосу, тај пас, неки га данас зову “српски мастиф”, импресионирао је и народног певача. “Залајало девет љутих лава”, пева он у “Смрти Мајке Југовића”. Бановић Страхиња води са собом свог верног хрта Карамана. У песми о Милану Бегу и Драгутину позива се: “Понесите сиве соколове, поведите хрте и загаре...”
И у Душановом законику стоји траг о постојању тог моћног пса.
Завичај тог пса је у језгру српске државе, а одатле се ширио сеобама и деобама, успонима и пропастима, освајањима и сломовима. Тако га је било у свим нашим крајевима, оновременим и данашњим.
Пад српских држава под отоманску окупацију, нестанак дворова и елите који су одржавали ту расу, почиње и опадање, затим ишчзнуће “српског средњовековног мастифа”. Далеки трагови тог пса, већ слабашни и мутни, али изворни, били су чувани у раси наших паса која се одржала у географски изолованим српским областима, најчешће планинским.



ПАС ЦАРСКИХ ВРЕМЕНА

“Последњи такав пас у мом селу на Романији угинуо је 1953. године, а на Радан планини 1960”, вели Ненад Гавриловић, човек чијим је знањем, вољом, надахнућем и фасцинантном истрајношћу у изузетно тешком времену реконструисана та раса, сада названа српски одбрамбени пас (СОП). “Према казивањима наших старих горштака, тај пас је највише личио на данашњег ротвајлера, али је био виши на ногама, крупнијег костура, сувље конституције. Длака је била дужине вучје длаке. Већином су били једнобојни, свих боја, вучје нијансе сивозеленкасти, али и тиграсти, црни са палежом жућкасти, шарени. Плашт им је увек био једнобојан или тиграст, а остале боје су се налазиле на грудима, шапама и глави. Док сам слушао о њиховој неустрашивости, дивовској снази и атлетској грађи тела, обузимало ме је страхопоштовање. Људи који су ми причали о њима били су у младости чобани, у време кад су наше шуме биле пуне вукова. Често су имали сусрете са њима и својим очима гледали борбе паса и вукова. Таква два пса су била кадра да растерају чопор од 5-6 вукова, јер је сваки њихов ујед ломио кости. Њихове вилице су биле снажне као клешта, а снага и брзина задивљујући.”
Вишемилионске људске жртве у светским ратовима нису мимоишле ни псе, који су увек делили судбину својих власника. Немци су чак имали наређење да убијају све псе. После рата, у сиромаштву, у миграцијама људи, у декретској пролетаризацији и великом слабљењу села, ишчезавају и последњи, најудаљенији потомци средњовековног “српског мастифа”.
“Слушајући још као дете приче старих са Романије, који су крајем 19. века били чобанчад, о њиховим псима с којима су чували стада, добио сам жељу да и ја имам једног таквог пса. Али таквих паса више није било. Чак су се и њихови господари, чобани, полако опраштали од овог света. Шта ми је преостало друго него да сам реконструишем ту нашу стару расу паса, која је била директни потомак паса старо Немањићког царства”, каже Гавриловић, рођени Сарајлија, сада настањен у Београду.

Тако је 1981. године започела реконструкција расе коју сада зовемо српски одбрамбени пас.
“Моја је жеља и да српски одбрамбени пас обнови сећање на нашу прошлост и време царске моћи и славе српскога народа, али и да свим љубитељима кинологије подарим расу која је хиљаду година била пратилац и чувар нашег народа.”

УВЕЗИВАЊЕ ДРЕВНИХ ЛОЗА


Колико је мукотрпан, дуг и неизвестан пут стварања новога, поготову нове расе, зна само онај ко је пролазио кроз такву магму стварања. Полазиште и основа Гавриловићевог пута био је врсни пастирски пас торњак, каквог налазимо у свим нашим крајевима. Вероватно је реч о далеком потомку древне молоске расе. Прво их је укрштао са младунцима вукова које је добијао од романијских ловаца и припитомљавао. Тако је додаван важан елемент који су, извесно је, имали и пси у старом српском царству. Мешанце торњака и вука мешао је са ротвајлером, а другом линијом питоме вукове са напуљским мастифом. Онда је те две линије спајао уједно, мешајући их. У свим случајевима рађене су дупле комбинације, мушко–женске и женско–мушке. Касније је у овај одгој уврштен, промишљеним укрштањем, и стафордски теријер, раса дугог трајања, која у себи чува генетска својства древних келтских и ирских паса (слој јако изражен у особинама старих балканских и српских раса).
Ништа у овом дугом процесу није случајно, одабрано напамет, произвољно, конфузно. Напротив. Све те расе укључене у реконструисање имају историјат који сеже у древна времена и на разне начине — расно, географски, карактерно — повезани су са нашим просторима и са траговима које имамо о средњовековном “српском мастифу”. Зато, потврђују угледни стручњаци, може основано и реално да се говори о реконструкцији, а не о стварању нове расе.
Ако бисмо се сасвим условно послужили процентима, објашњава Гавриловић, онда је у српском одбрамбеном псу 5 одсто вучје крви, 5 одсто стафордског теријера, по 30 одсто торњака, ротвајлера и напуљског мастифа.
Стручњаци кажу да су резултати били изванредни. Врло брзо код нове расе су се учврстиле морфолошке и карактерне особине.

УТОЧИШТЕ У ТВРЂАВИ


Десет година након почетка процеса реконструкције створено је преко сто примерака потпуно уједначене нове расе, односно реконструисане старе, стабилних карактеристика. Зато се година 1991. и у узима као међаш: од тада постоји српски одбрамбени пас, реконструисана стара раса, која чека на званичну међународну регистрацију. Само годину дана касније почео је рат и обновитељ расе Ненад Гавриловић једва извлачи живу главу из Сарајева. Успева, као каквим чудом, да са собом извуче и 18 примерака српског одбрамбеног пса.
Избеглички живот у Србији, када су једва преживљавали људи, није био погодан ни за псе. Чак пет целих легала СОП-а угинуло је због оскудице у новцу за вакцине и друге неопходне елементе неге.
“Уз велику муку и наговарање, директор београдског Зоолошког врта Вук Бојовић примио је од Гавриловића мужјака и женку СОП-а”, каже хроничар. “Мужјак је био црне боје, женка црно-тиграсте.”
То је била прекретница и за преживљавање расе и за популаризацију. Процењује се да у Србији данас има преко 500 примерака СОП-а, тог наследника средњовековног “српског мастифа”, а међу власницима су и бројни врло познати људи. Зна се да је раса пренета у Француску, Немачку, Грчку, Бугарску, Словенију, Хрватску... Број одгајивача непрестано расте.

Соња Белић

Нема коментара: