Галерија

Serbian Defense Dog * Ben Akiba

СОП Бен Акиба

Бен Акиба мој СОП (Српски одбрамбени пас)

Moj SOP (Srpski odbrambeni pas)

Ben Akiba sa mobilnog

Serbian Defense Dog * Ben Akiba * 8 month

Бен са осам месеци

Кликни изнад за још фотки

Бен на филму

Serbian Defence Dog

From:
http://www.molosserdogs.com/modules.php?name=Encyclopedia&op=content&tid=887

Serbian Defense Dog - SOP

The Serbian Defense Dog is a re-creation of the old Serbian Mastiff of the Middle Ages, which became extinct during the early 20th century. Initially disregarded as yet another "cocktail" breed, the SDD is today deservedly a well-known and respected guardian in its native Yugoslavia. It was developed by Nenad Gavrilovic, a Bosnian herbalist and medicine man in the early 1980's, but the final standard was written in 1991. Using his domesticated pack of Serbian wolves, working Bosnian Tornjaks, German Rottweilers, Neapolitan Mastiffs, American Staffordshire Terriers and game-bred Pit Bull Terriers, Gavrilovic created a breed of immense physical strength, fantastic guarding instincts and impressive fighting abilities. Even though it wasn't created with the intention of being a gladiator, the Serbian Defense Dog has achieved legendary status in the dog-fighting circles for being an undefeatable canine warrior. Initial stock was indeed tested in a traditional method of matching potential stud dogs against a number of breeds, but once the bravest and strongest examples were selected for further breeding, no further competitions were held. However, the notoriety of early SOPs as excellent fighters made the breed popular with the criminal element in the Balkans, in whose grip the breed received not only some additional blood of other breeds, but also somewhat of a bad name. Routinely defeating even the most tenacious Pit-Bulls and other fighting breeds, it is believed by many to be unfair matching the Srpski Odbrambeni Pas against any dogs other than members of its own breed. Some fanciers consider this ability to actually be a detractor from other qualities the breed posesses, because the Serbian Defense Dog is a versatile Molosser, capable of handling a great number of duties with ease, as well as being a wonderful urban companion for reponsible owners.

This Serbian breed was moderately popular before becoming very rare thanks to the Yugoslavian wars in the 1990's, but today, this large mastiff is once again finding its way into many European countries and the enthusiastic followers of the SOP are working on its official recognition. The mighty SOP was originally bred and promoted primarily by its creator and the Belgrade Zoo, but today there are quite a few reputable breeding stations to be found in Serbia. Agile and powerful, this mastiff is a very healthy and resilient Moloss, due to the strict selection philosophy of dedicated breeders authorized by Gavrilovic, who approves only those breeding programmes based on working abilities and rigourous physical standards. With the refinement of the breed and a more serious approach to breeding for consistency in terms of height, weight, coat type and colours over the past few years also came the appearance of two basic types of the Serbian Defense Dog, the first one being the old Bosnian variety, sometimes referred to as the "aboriginal" SOP, still having a slightly thicker and longer coat, somewhat shepherd-like features and coming in a variety of early colours no longer preferred by present-day enthusiasts in Serbia, most of whom are promoting the modern SOP type, whose population, while quite bandogge-like in appearance, is much more uniformed and likely to receive official recognition than the loosely defined breed type of Bosnian-bred lines. These two directions of the breed are explained by some as being a result of simply selecting a specific look and tight linebreeding, while others point out that some breeders of the modern SOP type had also employed the Bullmastiff as an outcross a few years ago, with the use of the Japanese Tosa Inu and even the Fila Brasileiro also being rumoured. Both variants within the breed have their supporters with strong opinions on which one is the "correct" SDD type, with the promoters of the modern incarnation complaining about the "aboriginal" population lacking consistency, while the fans of the old style SOP claim that the increasingly popular "new" type of the Serbian Defense Dog isn't distinguishable enough from many other western bandogge-type breeds, thus not being truely representative of its home region. Although the breed Standard has been written for some time, it is suspected that it will be modified to accomodate the new type of the Serbian Defense Dog due to its popularity.

The Srpski Odbrambeni Pas, or SOP for short, posessess remarkable intelligence, as well as a noble, intuitive and strong-willed personality. This brave goliath makes a superb property guardian and a capable service dog, even though it's characterized by some of its fanciers as a one-person breed. A devoted family dog, the SOP needs experienced owners, who never employ overly firm and violent handling. The Serbian Defense Dog responds very well to obedience training and makes a truly remarkable personal protection dog, but early socialization around humans and dogs is necessary to make sure that the SOP doesn't grow up to be an extremely aggressive and overly territorial dog. However, a number of people still use these proud dogs for fighting duties and there are some unpure bloodlines of questionable quality and uncharacteristic temperaments to be found, which aren't endorsed by the breed's creator, making the standardization process difficult.

This is an athletic Molosser, sure-footed, strongly boned and wide-chested. The neck is very muscular and the head is elegantly broad, with powerful jaws and a moderately defined stop. A well-bred SDD is a squarely built mastiff, with a straight back and broad shoulders. The tail is always docked and the ears are left in their natural state. Regardless of coat colour, this should be a darkly pigmented dog, with a black nose, eye-rims and lips. The coat comes in two lengths, the "bully-style" short coat and the medium-short flat coat with a thick undercoat, making the Serbian Defense Dog suited for life in every climate. The preferred colours are solid fawn, yellow, wheaten and red, with or without a black mask, although grey, black, brindled, black-and-tan and even blue-coated dogs are still fairly common, some with white markings. Average height is around 27 inches, but taller, as well as smaller dogs exist.

Залајало девет љутих лава

Српски одбрамбени пас, СОП, S.O.P. , SDD, Serbian Defense Dog

Соња Белић

РЕКОНСТРУИСАНА РАСА ПАСА КОЈИ СУ ПРАТИЛИ СРЕДЊОВЕКОВНЕ СРПСКЕ ВЛАДАРЕ И ВИТЕЗОВЕ Са: http://srpskenovineogledalo.co.yu/clanak.php?ID=323

Залајало девет љутих лава

• Српски одбрамбени пас (СОП), о којем је већ писао “Њујорк тајмс” и извештавао Ројтер, синтетизује у себи најбоље особине балканског торњака, напуљског мастифа, ротвајлера, стафордског теријера и вука • Не плаши се ни човека ни животиња, не реагује на пуцањ, не савија реп и не тражи уточиште • Тешко је ући у посед који чува овај пас • Бескрајно одан пријатељима, немилосрдан према непријатељима • У борбу не улази да убије, као пит-бул, него да победи • Стабилне нарави, сталожен и миран, способан да самостално доноси одлуке најбоље у датој ситуацији

У стара времена, кажу књиге и певаније, на српским просторима постојала је једна моћна и јединствена раса паса која је пратила наше славне претке у шетњама и ратовима, у лову и на двобоју, у миру и на највећим искушењима. Имала је изванредне карактеристике. Пас је, уз доброг коња, био важно властелинско и племениташко обележје. Расно заснован по свој прилици на келтском и римском молосу, тај пас, неки га данас зову “српски мастиф”, импресионирао је и народног певача. “Залајало девет љутих лава”, пева он у “Смрти Мајке Југовића”. Бановић Страхиња води са собом свог верног хрта Карамана. У песми о Милану Бегу и Драгутину позива се: “Понесите сиве соколове, поведите хрте и загаре...” И у Душановом законику стоји траг о постојању тог моћног пса. Завичај тог пса је у језгру српске државе, а одатле се ширио сеобама и деобама, успонима и пропастима, освајањима и сломовима. Тако га је било у свим нашим крајевима, оновременим и данашњим. Пад српских држава под отоманску окупацију, нестанак дворова и елите који су одржавали ту расу, почиње и опадање, затим ишчзнуће “српског средњовековног мастифа”. Далеки трагови тог пса, већ слабашни и мутни, али изворни, били су чувани у раси наших паса која се одржала у географски изолованим српским областима, најчешће планинским. ПАС ЦАРСКИХ ВРЕМЕНА “Последњи такав пас у мом селу на Романији угинуо је 1953. године, а на Радан планини 1960”, вели Ненад Гавриловић, човек чијим је знањем, вољом, надахнућем и фасцинантном истрајношћу у изузетно тешком времену реконструисана та раса, сада названа српски одбрамбени пас (СОП). “Према казивањима наших старих горштака, тај пас је највише личио на данашњег ротвајлера, али је био виши на ногама, крупнијег костура, сувље конституције. Длака је била дужине вучје длаке. Већином су били једнобојни, свих боја, вучје нијансе сивозеленкасти, али и тиграсти, црни са палежом жућкасти, шарени. Плашт им је увек био једнобојан или тиграст, а остале боје су се налазиле на грудима, шапама и глави. Док сам слушао о њиховој неустрашивости, дивовској снази и атлетској грађи тела, обузимало ме је страхопоштовање. Људи који су ми причали о њима били су у младости чобани, у време кад су наше шуме биле пуне вукова. Често су имали сусрете са њима и својим очима гледали борбе паса и вукова. Таква два пса су била кадра да растерају чопор од 5-6 вукова, јер је сваки њихов ујед ломио кости. Њихове вилице су биле снажне као клешта, а снага и брзина задивљујући.” Вишемилионске људске жртве у светским ратовима нису мимоишле ни псе, који су увек делили судбину својих власника. Немци су чак имали наређење да убијају све псе. После рата, у сиромаштву, у миграцијама људи, у декретској пролетаризацији и великом слабљењу села, ишчезавају и последњи, најудаљенији потомци средњовековног “српског мастифа”. “Слушајући још као дете приче старих са Романије, који су крајем 19. века били чобанчад, о њиховим псима с којима су чували стада, добио сам жељу да и ја имам једног таквог пса. Али таквих паса више није било. Чак су се и њихови господари, чобани, полако опраштали од овог света. Шта ми је преостало друго него да сам реконструишем ту нашу стару расу паса, која је била директни потомак паса старо Немањићког царства”, каже Гавриловић, рођени Сарајлија, сада настањен у Београду. Тако је 1981. године започела реконструкција расе коју сада зовемо српски одбрамбени пас. “Моја је жеља и да српски одбрамбени пас обнови сећање на нашу прошлост и време царске моћи и славе српскога народа, али и да свим љубитељима кинологије подарим расу која је хиљаду година била пратилац и чувар нашег народа.” УВЕЗИВАЊЕ ДРЕВНИХ ЛОЗА Колико је мукотрпан, дуг и неизвестан пут стварања новога, поготову нове расе, зна само онај ко је пролазио кроз такву магму стварања. Полазиште и основа Гавриловићевог пута био је врсни пастирски пас торњак, каквог налазимо у свим нашим крајевима. Вероватно је реч о далеком потомку древне молоске расе. Прво их је укрштао са младунцима вукова које је добијао од романијских ловаца и припитомљавао. Тако је додаван важан елемент који су, извесно је, имали и пси у старом српском царству. Мешанце торњака и вука мешао је са ротвајлером, а другом линијом питоме вукове са напуљским мастифом. Онда је те две линије спајао уједно, мешајући их. У свим случајевима рађене су дупле комбинације, мушко–женске и женско–мушке. Касније је у овај одгој уврштен, промишљеним укрштањем, и стафордски теријер, раса дугог трајања, која у себи чува генетска својства древних келтских и ирских паса (слој јако изражен у особинама старих балканских и српских раса). Ништа у овом дугом процесу није случајно, одабрано напамет, произвољно, конфузно. Напротив. Све те расе укључене у реконструисање имају историјат који сеже у древна времена и на разне начине — расно, географски, карактерно — повезани су са нашим просторима и са траговима које имамо о средњовековном “српском мастифу”. Зато, потврђују угледни стручњаци, може основано и реално да се говори о реконструкцији, а не о стварању нове расе. Ако бисмо се сасвим условно послужили процентима, објашњава Гавриловић, онда је у српском одбрамбеном псу 5 одсто вучје крви, 5 одсто стафордског теријера, по 30 одсто торњака, ротвајлера и напуљског мастифа. Стручњаци кажу да су резултати били изванредни. Врло брзо код нове расе су се учврстиле морфолошке и карактерне особине. УТОЧИШТЕ У ТВРЂАВИ Десет година након почетка процеса реконструкције створено је преко сто примерака потпуно уједначене нове расе, односно реконструисане старе, стабилних карактеристика. Зато се година 1991. и у узима као међаш: од тада постоји српски одбрамбени пас, реконструисана стара раса, која чека на званичну међународну регистрацију. Само годину дана касније почео је рат и обновитељ расе Ненад Гавриловић једва извлачи живу главу из Сарајева. Успева, као каквим чудом, да са собом извуче и 18 примерака српског одбрамбеног пса. Избеглички живот у Србији, када су једва преживљавали људи, није био погодан ни за псе. Чак пет целих легала СОП-а угинуло је због оскудице у новцу за вакцине и друге неопходне елементе неге. “Уз велику муку и наговарање, директор београдског Зоолошког врта Вук Бојовић примио је од Гавриловића мужјака и женку СОП-а”, каже хроничар. “Мужјак је био црне боје, женка црно-тиграсте.” То је била прекретница и за преживљавање расе и за популаризацију. Процењује се да у Србији данас има преко 500 примерака СОП-а, тог наследника средњовековног “српског мастифа”, а међу власницима су и бројни врло познати људи. Зна се да је раса пренета у Француску, Немачку, Грчку, Бугарску, Словенију, Хрватску... Број одгајивача непрестано расте.

Соња Белић

O Српском одбрамбеном псу (С.О.П.-у)

Преузето са:

http://forum.krstarica.com/showthread.php?t=39724&page=30&pp=15
http://www.dogterminal.com/albums/index.php?cat=14516
http://www.carski-cuvar.in.rs/

Српски Одбрамбени Пас је део културне заоставштине и националног идентитета српског народа. Појављује се у праскозорје историје код прото срба-старих сораба, одувек као војни пас. Служио је одано и Александра Македонског и његове старомакедонце. Прихваћен од српске круне Немањића, цењен као пас њихових предака, учествује са њима у ратним походима тог доба. Последњи бој у коме је учествовао Српски Одбрамбени Пас је битка на Косову 1389. године. На Косову српски војни стратези, по угледу на ратну тактику Александра Македонског покушавају да зауставе јуриш турских ратника на камилама. Високи војни сталеж тадашње Србије, Браћа Југовићи тада у бој уводе ратне псе Српске царске круне. Забрањена и заборављена историја српског народа, а она је била и славна и часна. Отргнувши из заборава тај мали делић царске славе непобедивог младог Душана, његових предака племенитих Немањића и светих косовских јунака, реконструисао сам верног пратиоца победничке војске круне Немањића. Стандард Српског Одбрамбеног Пса је веома стар, а записан је непосредно после Косовског боја. "залајаше девет љути лава". Тадасња српска војна елита, витезови круне Немањића, се изражавала лаконским обликом реченице. Што краћа и језгровитија реценица која описује саму сустину онога сто се исказује, без додатних форми које се могу погрешно и произвољно тумачити.
Тако да је стандард Српког Одбрамбеног Пса кратак и јасан, " залајаше девет љути лава ", одаје и психичке и физичке особине, снагу и моћ те расе. А и какав би други пас могао пратити српског цара, непобедивог младог Душана у ратне походе и свете српске ратнике на Косово а да није по свим својим особинама био налик љутим лавовима. Тако драги моји прозападно орјентисани кинолози, није Ненад Гавриловић написао стандард Српског Одбрамбеног Пса. Он га је само добио у аманет од својих предака, те по њему реконструисао расу. Војни пас српске царске војске је налик лаву по пропорцијама тела, рађа се у бојама и нијансама: лава, тигра и вука. А понекад стене се роди и црне боје, боје пантера. Дужина длаке је истоветна дужини длаке вуке. Ако ваши пси и одступају од овог стандарда, није то никаква велика грешка. Највећа грешка је да не волите своје кућне љубимце колико они воле вас. Моје скромно мишљење је да је највећи кинолог и кинолошки стручњак онај човек који узме напустено штене са улице и пружи му топли дом. То је кинолог духа и људске савести, а сви они који се баве дужином њушке, ширином главе, висином, обликом, ставом ногу су већином кинолози форме, обично без унутрашњих садржаја, који у вањштини траже суштину.

с' поштовањем
Ненад Гавриловић (оснивач расе С.О.П. данас има одгајивачницу на Романији Tел. 057/238-191)
http://www.molosserdogs.com/modules.php?name=coppermine&file=thumbnails&album=190
http://www.molosserdogs.com/modules...ontent&tid=2675
http://www.molosserdogs.com/modules...ontent&tid=3263
http://www.molosserdogs.com/modules...ontent&tid=3182
http://molosserdogs.com/modules.php...20Dog%20-%20SOP

Вук у псећој кожи

Преузето са: http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2000/04/13/srpski/R00041203.shtm
Прича о српском одбрамбеном псу, о сну једног човека са Романије

Као "врхунски антитерористички пас" Соп је способан да изађе на крај са најсуровијим терористима. Није признат од Међународне кинолошке федерације.

Има томе осамнаест година како је травар са Романије Ненад Гавриловић решио да створи аутохтону српску расу паса. Дао је себи у задатак да начини српског одбрамбеног пса (СОП), расу која би у себи објединила све најбоље особине до тада познатих и признатих пасмина.

Желео је да начини "врхунског антитерористичког пса" способног да изађе на крај са најсуровијим терористима пред којима су немоћне остале службене расе паса.

Те зиме 1982. године Гавриловићу су романијски ловци донели неколико од мајке украдених младунаца вука. Ненад их је припитомио и одмах прионуо на посао. Десет година, све до 1992, селекционисао је псе најбољих карактерних и физичких особина. Укрштао је вукове и босанске торњаке, америчке стафорд теријере и ротвајлере и онда коначно све њихове најбоље особине слио у свог сопа.

Коначно, тврди да је добио оно што је и тражио: врхунског антитерористичког војног и полицијског пса. Соп се, међутим, показао и као изузетно погодан за цивилну употребу као ненадмашан чувар лица и имовине, али и идеалан породичан пас.

Стандард

Соп је висок од 70 до 75 сантиметара и тежак од 50 до 70 килограма. Обично је једнобојан, тиграст, са палежом, а дозвољено је присуство 30 посто других боја на шапама, прсима и њушци. Длака је средње дужине, густа са поддлаком, зубало је маказасто, глава масивна, тело наглашено мишићаво.


Данас у Србији лаје неколико стотина сопова, а поносни представници ове псеће врсте стигли су и до Немачке, Грчке, Бугарске...

- Руководио сам се идејом да створим пса спремног да изађе као победник из сваке ситуације. Хтео сам да надоместим недостатке досадашњих раса службених паса. Немачки овчари и добермани, наиме, испољавају недостатак снаге и тежине, а ротвајлери су с друге стране исувише спори и имају кратку њушку... Соп се одликује и брзином и снагом, али и тежином и прилагодљивошћу на све временске прилике - тврди Гавриловић.

Недавно је у Панчеву регистрована и прва званична одгајивачница сопова у Србији. Браћа Љубиша и Слађан Јовановић, кажу, нису имали дилеме још од тренутка када су у београдском зоолошком врту први пут видели поносног представника ове врсте. Данас се у његовом дворишту шепури десетак правих лепотана.

- Фасцинира ме елеганција и снага Сопа. Одмах сам знао да је то то - каже Љубиша и објашњава да су сопови веома погодни за дресуру.

- Можеш од њих да начиниш шта пожелиш. И крволочног борца и трелохранитеља спремног да погине за свог газду, али и праву кућну мазу...

Српски одбрамбени пас још, међутим, није признат од Међународне кинолошке федерације, но Ненад Гавриловић не намерава, каже, да затражи регистрацију.

- Најважније ми је да сам ја задовољан, не оптерећујем се тим административним формалностима - смеје се Ненад који је, како тврди, много новца и љубави уложио у остварење свог сна.

Занимљиво је да је прошле године у време НАТО бомбардовања Соп показао и значајну моћ "детекције авиона".

- Мој пријатељ са Дедиња има једног сјајног Сопа који је сваки пут пет минута пре ваздушне узбуне стао испред врата куће и гласно режао гледајући у небо - објашњава Гавриловић.

Ево једног дела текста који је изашао у Грађанском листу.

“С.О.П-ови су врло захвални за обуку. Ја сам довео одрасле псе, који су врло агресивни, нарочито мижјак Беба, који је већ променио неколико власника, али сам га брзо обучио. С.О.П-ови су одани и послушни, на команду крену и стану. Не плашим се да ће неког напасти, али у њиховој близини се не смеју правити нагли покрети према њим ни према власнику. А кад крену, ако не добију команду да стану,иду до краја, без одзира на то да ли је у питању човек или нека зивотиња. Он жели да победи, а не да убије. Неки их, међутим, користе за борбе, али ми се боримо против тога, јер је у питању породични пас.

Од мене су одлазили у Загреб, Умаг и још неколико места у Хрватској.Сада имам наруџбе из Јужне Кореје. Интересују се у Сирији и Америци. Имао сам контак с дресерима из САД, који обучавају псе за полицију. Сада по њиховој наруџбини, снимамо видео материјал о раду с овим псима-каже Баланац (власник одгајивачнице “Царски чувар“)”

Ево још једног дела из исте репортаже из Гређанског листа.

"Ози је деветомесечно стене и један је од четири представника ове расе у војвођанској престоници. Иако још није одрастао, он импонује својом величином и интелигенцијом, па ни репортерима ГЛ није било свеједно док им се врзмао око ногу. Он је свестан своје снаге и карактера, то је пас, није пекинезер, али му мораш бити прави газда, стабилног карактера. Доноси одлуке сам и омах стаје у одбрамбени став, зато се не смеју чинити нагли покрети, јер реагује брзе од човека. Имао сам раније и немачке овчаре и шарпланинца, али ни један није био пријемчив за обуку и послушан као он. Чим променим тоналитет, он долази код мене и нема потребе да га подмићујем или тучем. Не плаши се ни пуцњаве, једноставно, незна за страх, али увек стаје на страну слабијих или угрожених. Изводим га у шетњу међу друге псе, како би се навикао на друштво.Одан је и немамо никаквих проблема с њим, иако живи с нама у стану-казе његов власник Стеван Максимовић."

Настанак расе

На планини Романији господин Гавриловић је имао одличне природне услове за држање паса. Године 1981. господин Гавриловић је на поклон од пријатеља ловаца добио неколико штенади вукова, веома младих које је он одхранио на цуцлу и припитомио. Те своје вукове он је касније парио са пастирским псима, свуда на Балкану познатијим као торњацима, који се могу видети на целом балканском полуострву, Грчкој, Румунији, Бугарској, Србији, Босни, Хрватској, Црној Гори…. Ти мешанци вука и торњака касније су парени са ротвајлером.

Друга линија овог одгоја ишла је тако што су вукови парени са напуљским мастифом. Ти мешанци су касније парени са мешанцима из комбинације „вук-торњак-ротвајлер“… Господин Гавриловић напомиње да су пси из комбинације „вук-напуљски мастиф“ били веома оштри и веома агресивни како за животиње тако и за људе. Важно је напоменути да су увек радене дупле комбинације. На пример: отац вук, мајка торњак, али и отац торњак, мајка вук. Касније је у одгој убачен амерички стафорд теријер, и те четири расе паса (торњак, ротвајлер, напуљски мастиф и амерички стафорд теријер) плус вук, су генетска оснива за расу паса Српски Одбрамбени Пас. У Српском Одбрамбеном Псу има око 5% вучије крви, 5% крви америчког стафорд теријера, а по 30% крви торњака, ротвајлера и напуљског мастифа. Наравно ово није могуће баш тачно израчунати али је то неки приближни однос уцешћа ових раса у стварању С.О.П-а.

Оснивач расе Ненад Гавриловић

Са овим програмом господин Гавриловић је поцео 1981. године и за 10 година дошло се до цифре од око 100 паса где су биле учвршћене морфолошке и карактерне особине. Управо се 1991 година узима као настанка расе паса Српски Одбрамбени Пас.

О раси

Српски Одбрамбени Пас је изузетно храбар пас кога не може уплашити нити човек ни било која животиња. С.О.П. не реагује на пуцањ, напротив он му само повећава пажњу. С.О.П. је ненадмашан чувар лица и имовине, за свог господара је спреман да жртвује и свој живот. Ови пси имају веома мирну и стабилну нарав у нормалним ситуацијама. У сваком тренутку доносе одлуке које су у датој ситуацији најприхватљивије и веома добро процењују ситуацију и веома брзо доносе логичне одлуке како деловати.

С.О.П. је веома неповерљив пас према непознатим особама и није рад за нова упознавања. То су пси који својим изгледом уливају страхопоштовање, њихова појава ће одвратити свакога од било каквих лоших намера према његовом власнику или територији која му је поверена на чување. С.О.П. је пас кога је немогуће подмитити, у посед на коме се налази овај пас нико неће моци да уђе док то не дозволи власник. С.О.П. се показао као идеалан породични пас, без проблема се понаша у шетњи (на улици, по парковима...), није пас који изазива невоље.

Веома је толерантан према деци из породице власника, према њима се односи заштитнички и неће дозволити било какво непријатељско понашање према њима од стране напознатих особа. У случају провокација С.О.П. ће прво реговати потмулим режањем а затим све јачим и јачим,од кога се леди крв у жилама, а затим снажним лавежом. Уколико незнанац не би обратио пажњу на те знаке упозорења дошло би до напада великом жестином и снагом. Реакција ових паса на негативан надражај је оштра и силна, и када дође до ситуације да С.О.П. мора да дејствује он се никада неце први повуци из тог сукоба без обзира био то човек или нека животиња.

Треба напоменути да С.О.П. не улази у сукоб да убије него да победи, и тако заштити власника и његову породицу, територију која му је поверена на чување и себе.

С.О.П. је веома послушан пас, извршава све заповести које од њега тражи власник (особа која га храни, изводи у шетњу...), али и остали чланови породице (сви који се налазе на истој територији на којој је и пас). С.О.П. се одликује великом прилагодљивошцу на све временске услове.То су веома здрави пси, жилави и отпорни на многе болести.Веома се ретко разбољевају и нису чести гости код ветеринара. До сада није примећено да има срчаних, бубрежних или коштаних проблема, које су све више карактеристика неких раса.

Женке на свет доносе потомство без икакве ветеринарске помоћи, веома су плодне и на свет доносе често и више од 14 штенади. Женке су добре мајке, веома пожртвоване и зажтитницки расположене, тако да се штенци не могу видети без присуства власника, а куја се мора склонити у други бокс.

Соп и Амерички стафорд

Овде ја чувам

Metalica fan

Пријатељи

СТАНДАРД

СРПСКОГ ОДБРАМБЕНОГ ПСА

Овај стандард је идеал како би Српски Одбрамбени Пас требао да изгледа. У стандарду су записане све особине које би С.О.П. требао да има.

То је савршенство које у реалном животу не постоји, јер сваки пас, па и највећи шампион има неку ману.

Овај стандард треба да буде путоказ одгајивацима како да одгајају бољег и лепшег С.О.П-а.

ОПШТИ ИЗГЛЕД : Српски Одбрамбени Пас је снажан пас, ни здепаст ни лак, крупне појаве, снажних костију. То је високо употребљив пас.Српски Одбрамбени Пас је издржљив пас коме не сметају атмосферске прилике. Веома су храбри.

КАРАКТЕР : Српски Одбрамбени Пас је ненадмашан чувар лица и имовине, али и добар породични пас. Мора бити јако привржен господару, али и неповерљив према странцима (непознатим особама). Његова фигура поред изузетне снаге показује и високу интелигенцију. Нарав му је стабилна и сваког тренутка доноси одлуке које су у датој ситуацији најприхватљивије.

ГЛАВА : Снажна, широка измеду ужију, са солидним стопом ни превише ни премало израженим, њушка умерено дуга,веома снажна и јака никад шпицаста, са изузетно јаким чељустима. Носна печурка је црна са сразмерно великим отворима. Усне меснате али не превише опуштене.

ЗУБАЛО : Веома снажно, јако, са великим здравим зубима. Најпожељније је маказасто зубало.

ОЦИ : Средње велике, тамније боје али и нешто светлије око у колико је у складу са бојом длаке.

УШИ : Висеће, троугласте, средње велицине, добро прилежу уз главу.

ВРАТ : Умерено дуг, веома мишићав и снажан.

ЛЕЂА : Равна, права, нешто дужа од висине пса, веома снажна и јака .

ГРУДНИ КОШ : Широк и дубок, са добро развијеним предпрсјем и добро заобљеним ребрима. Грудни кош мора бити простран.

ПРЕДЊЕ НОГЕ : Праве и нису уско постављене, кости ногу веома снажне.

ШАПЕ : Округле, умерено велике, добро затворене.

ЗАДЊЕ НОГЕ : Гледано отпозади задње ноге су праве и нису уско постављене, бутине веома снажне и јаке.

ДЛАКА : Веома густа и штити пас од свих атмосферских прилика, умерене дужине, поддлака не би смела да излази кроз покровну длаку.

САПИ : Су средње дужине, нису сувише оборене.

БОЈА : Српски Одбрамбени пас се јавља у више боја : црни, жути, сиви, црно-тиграсти, сиво-тиграсти, боје меда. Белине су дозвољене до 30% на глави и шапама . Плашт пса не сме бити са белинама .

СТОМАК : Стомак се не истиче, затвара доњу линију пса. Округли и висећи стомаци су знак неправилне исхране.

ВЕЛИЦИНА : Величина гребена мужјака је од 65 цм до 75 цм, а шенке од 60 цм до 70 цм.

ЛАКАТ : Лакат је слободан, није прикљештен а ни превише одмакнут. Треба да је покретан и да омогући издашан и дуг корак.

ТЕЖИНА : Мужјаци од 55 кг до 70 кг, женке од 45 кг до 60 кг.

СЛАБИНЕ : Слабине су праве, снажне и мишицаве.

МАНЕ : Хртасти пси, лагани, без снаге, глава недовољно снажна, шпицаста њушка, подгризајуће и предгризајуће зубало, очњаци који ударају у десни, усправне уши, слабо мишићав, прекратак врат, уске груди, улегнута леђа, заперци на ногама, више од 30% беле боје, белина на леђима, предуга и прекратка длака, страшљивост, чакарасте очи.

РЕЧ ТВОРЦА РАСЕ

Српски Одбрамбени Пас (С.О.П.) је настао у далекој прошлости српског народа. На крају последњег леденог доба, Балкан, прапостојбину српског народа, насељавали су претци данашњих срба-Стари Сораби. Тај архаични народ веровао је да је све што је у природи добро, долази од светлости сунца, а све што је у човеку добро , настаје од истине, правде и самилости. Морални сјај у човеку моро је бити сагласан сунчевом сјају у природи. Тако су због сагласја моралних и космичких знакова у себиназвани сорабима (реч “со” значи сунце, а “рабити” чинити) људи сачињени од сунца. Келти су у то доба долазили са истока, старе Сорабе називали су дивовима (див на келтском означава светлост), дакле народ светлости. Стари Сораби су били надалеко чувени и по својим стадима црних бикова која су напасали на сочним долинама балкана. Можда ће вам се учинити чудном, због чега “народ светлости” гаји црне бикове? То је зато што црна боја најбоље упија сунчеве зраке и претвара их у топлоту. Све ово упућује нас на закључак да су Стари Сораби познавали потпуни склад природне економије. Западни народи су заборавили истинско значење црне боје проглашивши је бојом смрти и бојом жалости, док је у Кини, у земљи у којој су и данас очувана древна знања, црна боја-боја среће. У то време и у том природном окружењу, код Старих Сораба настаје прва раса паса која је претача данашњих мастифа и молоских паса-пас Старих Сораба. За настанак једног таквог пса, пре свега моћног и неустрашивог јавила се практична потреба, наиме, Европу тога доба још увек су насељавали лавови, тигрови и друге опасне звери и грабљивице које су причињавале велике штете стадима, а народ држале у перманентном стаху. У немогућности да се ефикасно супроставе тим опаком грабљивицама, Стари Сораби директно од пећинског вука одгајају псе који ће бити способни да пруже заштиту, а по потреби и одбране стоку или господара од било које звери. У част и зарад славе давних предака српског народа који су били и прва цивилизација морала на свету, реконструисао сам пса Старих Сораба из раса паса у којима се још налазио ген тог пса као И од балканског сивиг вука који воид порекло од пећинског вука старих сораба. Каснији потомци Старих Сораба, Старомакедонци и Немањићки Срби користили су те исте псе у свијим војним походима. Најпознатији старомакедонац у историји, Александар Велики водио је те псе у поход на Персију. Иначе последња битка у којој су Немањићки Срби користили ове псе као војне јесте битка на Косову. Стратегија турске војске је била да јахачима на камилама пробију прве редове српске војске и направе пометњу српским бојним редовима. Затим би бројчано троструко надмоћнија турска војска брзо и лако искасапила српске витезове и тако би са веома малим губицима извојевали велику победу. Међутим, у том тренутку, Срби под командом браће Југовића пуштају страшне псе старих сораба (у народним песмама опеване као љуте лавове) на турске камиле да би у контраудару српске коњице Војвода Милош Обилић стигао је и до самог султана и погубио га. У том пресудном тренутку битке и историје српског народа, издајник Вук Бранковић се повлачи са бојног поља са тешким оклопницима остављајући изморене српске витезове да их надјача многобројнија турска војска. Поједини данашњи историчари и писци величају улогу Вука Бранковића и од издајника праве јунака и на тај начин својим болесним морисидним идејама грубо фалсификују историју српског народа која је некада била и славна и часна. Јер правећи од јунака издајнике а од издајника јунаке, они мењају истину за лаж, и оно што српски народ грдном муком и напором задоби, даде забадава. Због свега овога реченог, одлучио сам да обновим један мали део српске историје одбачене од стране “великих и мудрих” који су заборавили и одбацили своју славну прошлост, порекло и част да би се утопили у дух овога света. Обновио сам једну стару расу из вирова наше прошлости да би је подарио свим љубитељима паса у читавом свету као што и ми одгајамо псе других народа. Данашњим српским кинолошким стручњацима, част изузетцима којиу свијој душевној уобразиљи мисле да се сунце рађа на западу, мрско је и само име српског одбрамбеног пса, а камоли његове дивне особине: савршена форма, крзно које је отпорно на све временске прилике и неприлике нашег поднебља и његове племените психичке особине: верност, храброст, оданост. Не замерам свим онима који су свих ових година критиковали мој рад, омаловазавали га и оспоравали, јер слобода говора и мишљења је загарантована Повељом Уједињених Нација, као и најстаријим сорабским светим зконом-законом о слободи. Понекад и мала разлика у мишљењу може да створи много супроствљених мишљења. Данашњи правац у свету кинологије посвећује више пажње форми него суштини, а ја пак, више волим када пас у себи има више своје суштине, када је он истински бранилац свога стада и огњишта. Свим љубитељима паса свих раса и мешанаца и свим људима добре воље који не муче и не злостављају животиње желим пуно среће и успеха.

27.01.2006.год.

О Савиндану на Романији

творац расе

ваш Ненад Гавриловић

Ненад Гавриловић данас има одгајивачницу на Романији (Тел. 057/233-191).

ИСТОРИЈАТ

Идеја господина Гавриловића није била да створи нову расу паса, већ да реконструише једну веома стару српску расу. Данас у нашем народу има живих старих људи који нам могу посведочити и испричати да смо и ми имали своје изворне псе, које можемо назвати изумрлом српском расом паса, јер су наследно имали уједначене расне одлике. Последњи такав пас на Романији је угинуо 1953 године, а на Радан планини 1960 године. То су били пси који су добијали имена по боји длаке са којом су се радали, гарови, жујови, зељови, шарови. Податке о овим псима господин Гавриловић је нашао у планинама средње Србије, Босне и Херцеговине, нашим традиционално сточарским крајевима где је народ живео од узгоја стоке. У свим планинским крајевима које је обилазио људи који су до пре Другог светског рата били чобани и власници тих паса, описивали су те псе. Казивања тих људи из разних крајева су се подударала, слагала и указивала на то да смо имали своју расу паса која је под одреденим околностима изумрла. Из приче старих горштака ти пси су највише личили на данашње ротвајлере, само што су били крупнијег костура, нешто сувље конституције и виши на ногама. Већином су били једнобојни, свих боја, али и тиграсти, црни са палежом, шарени. Док сам слушао о њиховој неустрашивости, дивовској снази и атлетској гради тела, обузимало ме је страхопоштовање, наводи Гавриловић. Људи који су причали о њима били су као деца и младици чобани, у време кад су наше шуме биле пуне вукова. Таква два пса су била способна да растерају чопор од 5-6 вукова, јер је сваки њихов ујед ломио кости. Њихове вилице су биле снажне као клешта, а снага и брзина задивљујућа. Слушајући још као дете приче од старих људи са Романије који су крајем 19 века били чобанчад, о њиховим псима са којима су чували овце, господин Гавриловић је добио жељу да имам једног таквог пса. Али таквих паса више нигде није било. Чак су се и њихови господари-чобани, полако опраштали од овог света.

Једино што му је преостало је да сам реконструише ту нашу стару расу паса, која је била директни потомак пса старог Немањићког царства. Срби су у доба Цара Душана, али и много пре тога имали своју расу паса, „српски мастиф“. Добро се зна какве су биле миграције становништва у то давно доба, не само становништва већ и стоке, па и разних облика паса. У доба када је Србија била царевина и када је њена територија била вишеструко већа постојао је и велики пас кога су могле имати само велике велможе и кнезови, (племство), који су се поносили својим љутим псима „старим српским мастифима“. Један од доказа за овакву тврдњу налази се у народној поезији, у песми „Смрт Мајке Југовића“, где се налази стих који гласи „Залајало девет љутих лава“… Како лав може да лаје, откуд лав у Србији ? Народни певач ове псе због њиховог изгледа, силине и огромне снаге и не зове псима, него „љутим лавовима“. Доказе о постојању старе расе паса „старог српског мастифа“ можемо пронаћи у српским црквама из средњег века. Тако је у наосу цркве свете тројице, у Сопоћанима, урађена фреска под именом „Рођење Христово“, а у једном делу те композиције је приказан пастир са својим стадом (овце и козе), а поред њих лежи крупан пас средње дуге длаке, светлих боја са главом која подсећа на молоски тип. Историчари говоре да ова фреска потиче из 1265 године. Осим овог приказа молосоидног пса на теритирији Србије, може се поменути и уметнички приказ пса (фигура-статуа) у порталу измеду припрате и наоса у цркви Вазнесења Господњег у Дечанима, која је изградена измеду 1327-1335 године. Пас је на уметнички начин приказан како напада човека, са искеженим зубима, веома широке лобање и кратке њушке. Такоде, и у Душановом Законику се индиректно могу пронаћи докази о постојању тог снажног и јаког пса који никога није остављао равнодушним. Једна од одредби Душановог Законика каже да се „власник бесног пса (уколико овај направи неки зулум) има казнити тако и тако (следи санкција)… Наравно овај појам „бесан пас“ се не односи на болест беснило, него на опасног агресивног пса. Сигурно је да се зечари, гоничи и хртови нису сматрали опасним псима, та одредба је највише погадала велике молоске псе који су били чувари и заштитници. У реконструкцији старог српског средњевековног пса су учествовале 4 ресе паса. Напуљски мастиф је италијанска раса, али њени корени иду дубоко у прошлост, у доба Александра Македонског и у доба Римског царства, а опште је позната историјска чињеница да су Римљани дуго година владали Балканом и да су сасвим сигурно на подручију Балкана постојали и њихови велики борбени пси. Ротвајлер је немачка раса, али крв потиче од алана, великих паса старог доба, који такође имају везе са молоским псима. Из тих разлога у стварању С.О.П-а коришћени су напуљски мастиф и ротвајлер. Пре римљана на простору Балкана живели су Келти, веома стари народ. И дан данас се у српском језику може наћи веома велик број старо келтских реци (лингвисти процењују на бројку од преко 500 речи које се идентично и пишу и изговарају као у старокелтском језику). Келти су имали своје псе, претече данашњих теријера. Данашњи најближи родаци Келтима су Ирци, а кинолошки стручњаци добро знају да је Амерички стафордски теријер настао управо од ирских борбених теријера који су са рекама колониста из Енглеске, Шкотске и Ирске населили нови континент-Америку, у 18 и 19 веку. Амерички стафордски теријер је изабран да учествује у стварању С.О.П-а пре свега због изузетног здравља, одличног темперамента, ширине прсију, упорности и снажне конституције. Торњак је убачен у одгој јер су ти пси вековима постојали на Балкану и јер су ти пси делили своју судбину са пастирима и чобанима, чувајући стада и штитећи имовину. Такође је опште познато да су се вукови и торњаци медусобно парили и да је то нормална појава у природним планинским условима.Тако ње господин Гавриловић користио ове расе паса, првенствено размишљајући да су се те расе у нешто измењеним облицима налазиле и пре неколико векова на овим просторима. Српски Одбрамбени Пас је од пастирских паса добио нагон за заштитом територије, имовине и стада, од мастифоидних паса је добио нагон за заштитом човека, породице, од теријера је добио упорност, жилавост, покретљивост, темперамент, а од вука је добио изоштрена чула, рефлексе, здравље…

Српски Одбрамбени Пас у себи сједињава све ове особине и претендује да својим квалитетима засени многе данас познате расе паса.

За поткрепљивање ових историјских чињеница, о пореклу ових раса паса на нашим просторима и о миграцијама становништва, који су са собом водили своје псе помоћнике и заштитнике, могу послужити књиге „Српски Одбрамбени Пас“ од Радета Дакица-Киће, затим „Балкански пастирски пси“ (група аутора)…