Serbian Defence Dog Ben Akiba i prijatelj koji pokušava da otvori kapiju

Serbian Defence Dog Ben Akiba XXL * Српски Одбрамбени Пас

Serbian Defence Dog ZIG trening (Đidin SOP)

srpski odbrambeni pas (OTADZBINA)

Галерија

Serbian Defense Dog * Ben Akiba

СОП Бен Акиба

Бен Акиба мој СОП (Српски одбрамбени пас)

Moj SOP (Srpski odbrambeni pas)

Ben Akiba sa mobilnog

Serbian Defense Dog * Ben Akiba * 8 month

Бен са осам месеци

Кликни изнад за још фотки

Бен на филму

Serbian Defence Dog

From:
http://www.molosserdogs.com/modules.php?name=Encyclopedia&op=content&tid=887

Serbian Defense Dog - SOP

The Serbian Defense Dog is a re-creation of the old Serbian Mastiff of the Middle Ages, which became extinct during the early 20th century. Initially disregarded as yet another "cocktail" breed, the SDD is today deservedly a well-known and respected guardian in its native Yugoslavia. It was developed by Nenad Gavrilovic, a Bosnian herbalist and medicine man in the early 1980's, but the final standard was written in 1991. Using his domesticated pack of Serbian wolves, working Bosnian Tornjaks, German Rottweilers, Neapolitan Mastiffs, American Staffordshire Terriers and game-bred Pit Bull Terriers, Gavrilovic created a breed of immense physical strength, fantastic guarding instincts and impressive fighting abilities. Even though it wasn't created with the intention of being a gladiator, the Serbian Defense Dog has achieved legendary status in the dog-fighting circles for being an undefeatable canine warrior. Initial stock was indeed tested in a traditional method of matching potential stud dogs against a number of breeds, but once the bravest and strongest examples were selected for further breeding, no further competitions were held. However, the notoriety of early SOPs as excellent fighters made the breed popular with the criminal element in the Balkans, in whose grip the breed received not only some additional blood of other breeds, but also somewhat of a bad name. Routinely defeating even the most tenacious Pit-Bulls and other fighting breeds, it is believed by many to be unfair matching the Srpski Odbrambeni Pas against any dogs other than members of its own breed. Some fanciers consider this ability to actually be a detractor from other qualities the breed posesses, because the Serbian Defense Dog is a versatile Molosser, capable of handling a great number of duties with ease, as well as being a wonderful urban companion for reponsible owners.

This Serbian breed was moderately popular before becoming very rare thanks to the Yugoslavian wars in the 1990's, but today, this large mastiff is once again finding its way into many European countries and the enthusiastic followers of the SOP are working on its official recognition. The mighty SOP was originally bred and promoted primarily by its creator and the Belgrade Zoo, but today there are quite a few reputable breeding stations to be found in Serbia. Agile and powerful, this mastiff is a very healthy and resilient Moloss, due to the strict selection philosophy of dedicated breeders authorized by Gavrilovic, who approves only those breeding programmes based on working abilities and rigourous physical standards. With the refinement of the breed and a more serious approach to breeding for consistency in terms of height, weight, coat type and colours over the past few years also came the appearance of two basic types of the Serbian Defense Dog, the first one being the old Bosnian variety, sometimes referred to as the "aboriginal" SOP, still having a slightly thicker and longer coat, somewhat shepherd-like features and coming in a variety of early colours no longer preferred by present-day enthusiasts in Serbia, most of whom are promoting the modern SOP type, whose population, while quite bandogge-like in appearance, is much more uniformed and likely to receive official recognition than the loosely defined breed type of Bosnian-bred lines. These two directions of the breed are explained by some as being a result of simply selecting a specific look and tight linebreeding, while others point out that some breeders of the modern SOP type had also employed the Bullmastiff as an outcross a few years ago, with the use of the Japanese Tosa Inu and even the Fila Brasileiro also being rumoured. Both variants within the breed have their supporters with strong opinions on which one is the "correct" SDD type, with the promoters of the modern incarnation complaining about the "aboriginal" population lacking consistency, while the fans of the old style SOP claim that the increasingly popular "new" type of the Serbian Defense Dog isn't distinguishable enough from many other western bandogge-type breeds, thus not being truely representative of its home region. Although the breed Standard has been written for some time, it is suspected that it will be modified to accomodate the new type of the Serbian Defense Dog due to its popularity.

The Srpski Odbrambeni Pas, or SOP for short, posessess remarkable intelligence, as well as a noble, intuitive and strong-willed personality. This brave goliath makes a superb property guardian and a capable service dog, even though it's characterized by some of its fanciers as a one-person breed. A devoted family dog, the SOP needs experienced owners, who never employ overly firm and violent handling. The Serbian Defense Dog responds very well to obedience training and makes a truly remarkable personal protection dog, but early socialization around humans and dogs is necessary to make sure that the SOP doesn't grow up to be an extremely aggressive and overly territorial dog. However, a number of people still use these proud dogs for fighting duties and there are some unpure bloodlines of questionable quality and uncharacteristic temperaments to be found, which aren't endorsed by the breed's creator, making the standardization process difficult.

This is an athletic Molosser, sure-footed, strongly boned and wide-chested. The neck is very muscular and the head is elegantly broad, with powerful jaws and a moderately defined stop. A well-bred SDD is a squarely built mastiff, with a straight back and broad shoulders. The tail is always docked and the ears are left in their natural state. Regardless of coat colour, this should be a darkly pigmented dog, with a black nose, eye-rims and lips. The coat comes in two lengths, the "bully-style" short coat and the medium-short flat coat with a thick undercoat, making the Serbian Defense Dog suited for life in every climate. The preferred colours are solid fawn, yellow, wheaten and red, with or without a black mask, although grey, black, brindled, black-and-tan and even blue-coated dogs are still fairly common, some with white markings. Average height is around 27 inches, but taller, as well as smaller dogs exist.

Залајало девет љутих лава

Српски одбрамбени пас, СОП, S.O.P. , SDD, Serbian Defense Dog

Соња Белић

РЕКОНСТРУИСАНА РАСА ПАСА КОЈИ СУ ПРАТИЛИ СРЕДЊОВЕКОВНЕ СРПСКЕ ВЛАДАРЕ И ВИТЕЗОВЕ Са: http://srpskenovineogledalo.co.yu/clanak.php?ID=323

Залајало девет љутих лава

• Српски одбрамбени пас (СОП), о којем је већ писао “Њујорк тајмс” и извештавао Ројтер, синтетизује у себи најбоље особине балканског торњака, напуљског мастифа, ротвајлера, стафордског теријера и вука • Не плаши се ни човека ни животиња, не реагује на пуцањ, не савија реп и не тражи уточиште • Тешко је ући у посед који чува овај пас • Бескрајно одан пријатељима, немилосрдан према непријатељима • У борбу не улази да убије, као пит-бул, него да победи • Стабилне нарави, сталожен и миран, способан да самостално доноси одлуке најбоље у датој ситуацији

У стара времена, кажу књиге и певаније, на српским просторима постојала је једна моћна и јединствена раса паса која је пратила наше славне претке у шетњама и ратовима, у лову и на двобоју, у миру и на највећим искушењима. Имала је изванредне карактеристике. Пас је, уз доброг коња, био важно властелинско и племениташко обележје. Расно заснован по свој прилици на келтском и римском молосу, тај пас, неки га данас зову “српски мастиф”, импресионирао је и народног певача. “Залајало девет љутих лава”, пева он у “Смрти Мајке Југовића”. Бановић Страхиња води са собом свог верног хрта Карамана. У песми о Милану Бегу и Драгутину позива се: “Понесите сиве соколове, поведите хрте и загаре...” И у Душановом законику стоји траг о постојању тог моћног пса. Завичај тог пса је у језгру српске државе, а одатле се ширио сеобама и деобама, успонима и пропастима, освајањима и сломовима. Тако га је било у свим нашим крајевима, оновременим и данашњим. Пад српских држава под отоманску окупацију, нестанак дворова и елите који су одржавали ту расу, почиње и опадање, затим ишчзнуће “српског средњовековног мастифа”. Далеки трагови тог пса, већ слабашни и мутни, али изворни, били су чувани у раси наших паса која се одржала у географски изолованим српским областима, најчешће планинским. ПАС ЦАРСКИХ ВРЕМЕНА “Последњи такав пас у мом селу на Романији угинуо је 1953. године, а на Радан планини 1960”, вели Ненад Гавриловић, човек чијим је знањем, вољом, надахнућем и фасцинантном истрајношћу у изузетно тешком времену реконструисана та раса, сада названа српски одбрамбени пас (СОП). “Према казивањима наших старих горштака, тај пас је највише личио на данашњег ротвајлера, али је био виши на ногама, крупнијег костура, сувље конституције. Длака је била дужине вучје длаке. Већином су били једнобојни, свих боја, вучје нијансе сивозеленкасти, али и тиграсти, црни са палежом жућкасти, шарени. Плашт им је увек био једнобојан или тиграст, а остале боје су се налазиле на грудима, шапама и глави. Док сам слушао о њиховој неустрашивости, дивовској снази и атлетској грађи тела, обузимало ме је страхопоштовање. Људи који су ми причали о њима били су у младости чобани, у време кад су наше шуме биле пуне вукова. Често су имали сусрете са њима и својим очима гледали борбе паса и вукова. Таква два пса су била кадра да растерају чопор од 5-6 вукова, јер је сваки њихов ујед ломио кости. Њихове вилице су биле снажне као клешта, а снага и брзина задивљујући.” Вишемилионске људске жртве у светским ратовима нису мимоишле ни псе, који су увек делили судбину својих власника. Немци су чак имали наређење да убијају све псе. После рата, у сиромаштву, у миграцијама људи, у декретској пролетаризацији и великом слабљењу села, ишчезавају и последњи, најудаљенији потомци средњовековног “српског мастифа”. “Слушајући још као дете приче старих са Романије, који су крајем 19. века били чобанчад, о њиховим псима с којима су чували стада, добио сам жељу да и ја имам једног таквог пса. Али таквих паса више није било. Чак су се и њихови господари, чобани, полако опраштали од овог света. Шта ми је преостало друго него да сам реконструишем ту нашу стару расу паса, која је била директни потомак паса старо Немањићког царства”, каже Гавриловић, рођени Сарајлија, сада настањен у Београду. Тако је 1981. године започела реконструкција расе коју сада зовемо српски одбрамбени пас. “Моја је жеља и да српски одбрамбени пас обнови сећање на нашу прошлост и време царске моћи и славе српскога народа, али и да свим љубитељима кинологије подарим расу која је хиљаду година била пратилац и чувар нашег народа.” УВЕЗИВАЊЕ ДРЕВНИХ ЛОЗА Колико је мукотрпан, дуг и неизвестан пут стварања новога, поготову нове расе, зна само онај ко је пролазио кроз такву магму стварања. Полазиште и основа Гавриловићевог пута био је врсни пастирски пас торњак, каквог налазимо у свим нашим крајевима. Вероватно је реч о далеком потомку древне молоске расе. Прво их је укрштао са младунцима вукова које је добијао од романијских ловаца и припитомљавао. Тако је додаван важан елемент који су, извесно је, имали и пси у старом српском царству. Мешанце торњака и вука мешао је са ротвајлером, а другом линијом питоме вукове са напуљским мастифом. Онда је те две линије спајао уједно, мешајући их. У свим случајевима рађене су дупле комбинације, мушко–женске и женско–мушке. Касније је у овај одгој уврштен, промишљеним укрштањем, и стафордски теријер, раса дугог трајања, која у себи чува генетска својства древних келтских и ирских паса (слој јако изражен у особинама старих балканских и српских раса). Ништа у овом дугом процесу није случајно, одабрано напамет, произвољно, конфузно. Напротив. Све те расе укључене у реконструисање имају историјат који сеже у древна времена и на разне начине — расно, географски, карактерно — повезани су са нашим просторима и са траговима које имамо о средњовековном “српском мастифу”. Зато, потврђују угледни стручњаци, може основано и реално да се говори о реконструкцији, а не о стварању нове расе. Ако бисмо се сасвим условно послужили процентима, објашњава Гавриловић, онда је у српском одбрамбеном псу 5 одсто вучје крви, 5 одсто стафордског теријера, по 30 одсто торњака, ротвајлера и напуљског мастифа. Стручњаци кажу да су резултати били изванредни. Врло брзо код нове расе су се учврстиле морфолошке и карактерне особине. УТОЧИШТЕ У ТВРЂАВИ Десет година након почетка процеса реконструкције створено је преко сто примерака потпуно уједначене нове расе, односно реконструисане старе, стабилних карактеристика. Зато се година 1991. и у узима као међаш: од тада постоји српски одбрамбени пас, реконструисана стара раса, која чека на званичну међународну регистрацију. Само годину дана касније почео је рат и обновитељ расе Ненад Гавриловић једва извлачи живу главу из Сарајева. Успева, као каквим чудом, да са собом извуче и 18 примерака српског одбрамбеног пса. Избеглички живот у Србији, када су једва преживљавали људи, није био погодан ни за псе. Чак пет целих легала СОП-а угинуло је због оскудице у новцу за вакцине и друге неопходне елементе неге. “Уз велику муку и наговарање, директор београдског Зоолошког врта Вук Бојовић примио је од Гавриловића мужјака и женку СОП-а”, каже хроничар. “Мужјак је био црне боје, женка црно-тиграсте.” То је била прекретница и за преживљавање расе и за популаризацију. Процењује се да у Србији данас има преко 500 примерака СОП-а, тог наследника средњовековног “српског мастифа”, а међу власницима су и бројни врло познати људи. Зна се да је раса пренета у Француску, Немачку, Грчку, Бугарску, Словенију, Хрватску... Број одгајивача непрестано расте.

Соња Белић